Vera Crvenčanin Kulenović (1920 – 2013)

Dok prolazi stazom oivičenom tek ubranim cvećem, koje su deca nakupila da okite put kojim će otići posle izvođenja njene monodrame u malom bosanskom mestu, kako u svojoj autobiografiji svedoči Vera Crvenčanin, „Nikada, nikada i nigde ovako dirljive zahvalnosti nisam mogla ni da zamislim“ (2012). A na mnogim mestima je ostavila umetničkog traga ova glumica, pozorišna rediteljka, dramaturškinja i prva žena koja se bavila filmskom režijom i scenaristikom u Jugoslaviji.

Vera Crvenčanin je rođena u oficirskoj porodici, što je značilo da je dobrostojećeg društvenog položaja, i da se često selila prateći očeve poslovne premeštaje. Ona je mogla odabrati da bude međuratna frajla, da uživa u privilegovanom životu u tadašnjoj kraljevini Jugoslaviji. Međutim, njen životni izbor bio je hrabriji. U društvu kakvo je bilo međuratno jugoslovensko – siromašno, nejednakog regionalnog razvoja, bez razvijenih osnovnih sistema zdravstva, obrazovanja, duboko korumpirano – njen je izbor bio pobuna protiv nepravde. Već kao srednjoškolka se pridružila naprednoj komunističkoj omladini. Potom je kao studentkinja arhitekture u Beogradu bila angažovana u omladinskom pokretu. Čak dva puta je bila uhapšena i odvedena u ozloglašeni kraljevski zatvor Glavnjaču, u kojem je teško prebijanje komunista bila uobičajena praksa.

Predratni izazovi bili su samo priprema za antifašističku borbu, koja je bila još izazovnija i rizičnija. Uključena u Narodnooslobodilačku borbu od samog početka, Vera Crvenčanin prošla je sve najteže etape rata. Od bega iz okupiranog Beograda, preko zaleđenih planina i neprijateljskih ofanziva, ova je mlada umetnica zajedno sa svojim saborkinjama i saborcima tokom rata iskusila i preživela nepojmljivo mnogo izazova sa kojima se ni jedan filmski scenario ne bi mogao meriti.

Kraj rata Vera je dočekala spajajući svoje dve pasije – angažman i umetnost, kao članica novoosnovanog bosanskog partizanskog pozorišta nazvanog Centralna grupa BiH. U ratu, ona je upoznala i svoju životnu ljubav, legendarnog jugoslovenskog pisca Skendera Kulenovića, autora jedne od najpotresnijih i najlepših poema našeg jezika Stojanka majka Knežopoljka (koja govori o ratnim stradanjima, majčinskoj tugi i želji za pravdom). Bila je to ljubav dvoje umetnika – pisca i glumice. Nažalost, njena priča ostala je mnogo manje poznata, a njen dar otkriven tek skorijih godina.

Nakon rata Vera nije primljena da radi kao glumica ni u jednom beogradskom pozorištu. To odbijanje nije lako prihvatila, ali je svoju razočaranost pretočila u drugačije tipove rada, prvo na filmu (najviše u dokumentarnom žanru), a potom i u pozorišnoj režiji. U ovoj fazi stvaralaštva, kako se iz njenog autobiografskog tona može učiniti, gotovo spontano se pridružila novoosnovanom Avala filmu. Snimala je brojne dokumentarne filmove posvećene, između ostalog, Beogradskom univerzitetu, II Kongresu KP Srbije, Novom domu, Beogradskom narodnom pozorištu. Kao žena je prevazilazila višestruke izazove kako bi se dokazala u kulturnom polju kojim su dominirali muškarci. A upravo taj njen rad je pionirskog karaktera, jer je postala prva žena filmska režiserka u Jugoslaviji. Pored toga, njeno svedočanstvo je važno jer se dobija uvid u to kako su se umetnice suočavale sa dvostrukim pritiskom i u javnoj, kao i u privatnoj sferi, opterećene kućnim radom, te poslovima nege i brige. O tome vrlo slikovito govori epizoda kada je svega sat pred porođaj bila na snimanju. Ipak, zbog roditeljskih obaveza Vera je privremeno napustila bavljenje umetnošću i filmom.

Kasnije, od kraja sedamdesetih godina radila je za Televiziju Novi Sad kao scenaristkinja i rediteljka. Međutim, njen talenat se i pored svih prepreka nastavljao ispoljavati kroz pozorišnu režiju i dramaturgiju. Diplomirala je na Akademiji za pozorište i film. Radila je u pozorištima širom Jugoslavije, u Nišu, Banja Luci, Zagrebu, Puli, Šapcu, Tuzli, Somboru, Beogradu, Subotici, Novom Sadu. A bila je i gošća poljskog nacionalnog festivala u Kališu, a potom je u Varšavi režirala „Dunda Maroja“, čija je premijera održana 7. jula 1971. na najstarijoj varšavskoj sceni. Sterijinu nagradu je dobila za dramatizaciju romana Miroslava Krleže Na rubu pameti. Ona je stvarala i bez podrške muža, i uz podmetačine kolega dramaturga, od kojih je jedan čak i plagirao njenu dramatizaciju Krležinog romana Povratak Filipa Latinovića, i za to primio Sterijinu nagradu.

U poznom periodu Vera je pisala knjige posvećene svom suprugu i Milki Grgurovoj-Aleksić, srpskoj glumici, književnici i prevoditeljki, u neku ruku svojoj artističkoj pretkinji. Konačno, kao svojevrsno zaokruženje svog stvaralaštva i kao poslednju reč o svom životu i delu, napisala je autobiografiju Ima tako ljudi, objavljenu godinu dana pred njenu smrt. I na taj je način Vera Crvenčanin potvrdila svoju autonomnost i izborila se za svoj glas, kao što je to celog života radila kroz različite umetničke forme, i uprkos društvenim preprekama. Zato što je svom umetničkom radu pristupala posvećeno i iz čiste kreativne potrebe i želje, zato joj je jedno od najvećih priznanja bilo sveže cveće koje su njoj u čast ubrala deca, a ne nagrade koje su joj dodelili, ili koje su joj nepravedno oduzete. Ipak, došlo je vreme da se istorija umetnosti pogleda novim očima, te da se rad pionirki poput Vere Crvenčanin počne temeljnije istraživati i da mu se prida zasluženo vrednovanje i uvažavanje.

Izvori

Crvenčanin, Vera. 2012. Ima tako ljudi. Beograd: Svet knjige.

Pejin, Marija. 2020. Žene naše kinematografije: Vera Crvenčanin Kulenović. Off Novi Sad.

Umetnice - Dunja Ćorlomanović i Sara Milojević

Dunja Ćorlomanović i Sara Milojević su do sada u okviru svoje grupe “Speakers in Color” realizovale preko 20 murala i uzele učešće u raznim umetničkim intervencijama na teritoriji Obrenovca i Beograda, a osvojile su i nagradu za najbolji volonterski projekat za 2021. godinu.

Sara Milojević diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2019. godine, na odseku Slikarstvo, a trenutno pohađa doktorske studije na istom fakultetu. Izlagala je na preko 40 izložbi i festivala od 2015. godine. Članica je Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) od 2020. i stipendistkinja Dositejevog fonda za mlade talente. Počasna je članica Organizacije za kulturne razmene Srbije i Italije Amici de Futuro i članica organizacionog odbora Omladine ULUS-a. Dunja Ćorlomanović diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku slikarstva gde trenutno pohađa doktorske studije. Izlagala je na preko 30 grupnih izložbi i festivala. Radi kao nastavnica, bavi se humanitarnim radom i stvara u oblasti pozorišne umetnosti.

Instagram - Sara Milojević

Instagram - Dunja Ćorlomanović