Jelisaveta Načić (1878-1955)

Platiću svoje školovanje od svog miraza.

(Izjava Jelisavete Načić, preneta prema Nataši Marković)

Krajem 19. veka, kada mlada devojka Jelisaveta Načić mašta o tome da postane arhitektica, samo sedam posto žena u Srbiji je elementarno pismeno. U to vreme procenat nepismenosti uopšte među stanovništvom u Srbiji bio je visok, ali naročito među ženama. Obavezno osnovnoškolsko obrazovanje i za žensku i za mušku decu uvedeno je tek u vreme kada je Jelisaveta imala četiri godine, a srednjoškolsko obrazovanje devojkama je bilo moguće samo na retkim mestima i u izuzetnim okolnostima (sa dozvolom samog ministra prosvete). Trogodišnje škole nakon osnovne bile su dostupne ženskoj deci od polovine 19. veka, ali prva ženska (četvorogodišnja) gimnazija otvorena je tek 1905. godine.

Ovu kratku skicu istorijskog konteksta važno je imati kako bi se uvidela izuzetnost Jelisavete Načić. Ona je već 1896. godine započela studije arhitekture, iste godine kada je arhitektonski odsek po prvi put otvoren na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Diplomirajući 1900. godine Jelisaveta postaje prva arhitektica i inženjerka u Srbiji i jedna od prvih u Evropi. U vreme kada su samo retke žene imale pristup srednjoškolskom obrazovanju, Jelisaveta je stekla univerzitetsku diplomu, i to u struci koja se i dan-danas smatra tipično muškom. Diplomu je stekla zahvaljujući talentu, vrednom radu, ali i hrabrosti da se suprotstavi volji svojih roditelja, koji nisu želeli da se ona školuje. U jednom odlučnom i gotovo poetskom činu, Jelisaveta je odlučila da svoje školovanje, u nedostatku očeve finansijske podrške, plati svojim mirazom. Naravno, ne treba izgubiti iz vida ni bogatstvo koje je njena porodica posedovala, i činjenicu da je Jelisavetin miraz bio toliki da je njime mogla platiti skupo školovanje onog vremena. Jelisavetino bogatstvo ne umanjuje njene zasluge i sposobnosti – bilo je mnogo drugih bogatih devojaka koje nisu postigle što i ona. Ipak, ne smemo zaboraviti ni hiljade talentovanih i vrednih devojaka širom tadašnje zemlje, koje nisu imale dovoljno novca ni za srednjoškolsko obrazovanje.

Pionirsku ulogu Jelisaveta je imala i u nastavku svoje karijere. Odmah po diplomiranju zaposlila se na mestu crtača-pripravnice u Ministarstvu građevine, čime je postala prva žena zaposlena u javnom sektoru. Nakon dve godine pripravničkog rada, Jelisaveta je položila državni ispit, ali se u Ministarstvu nije mogla zaposliti kao arhitekta – zakon je bio protiv nje. Naime, osobe bez odsluženog vojnog roka, a žene nisu imale pravo da služe vojsku, nisu mogle raditi u državnoj službi. Jelisaveta se potom zaposlila u inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine. Na ovoj poziciji ostala je sve do početka Prvog svetskog rata, kada se njena karijera naglo i suštinski potpuno završava.

U tom relativno kratkom periodu od deceniju i po koliko je njen stvaralački period trajao, Jelisaveta je projektovala prvu modernu školsku zgradu (Osnovna škola Kralj Petar Prvi u Beogradu), prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu (kompleks radničkih stanova kod Bajlonijeve pijace), prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke. Projektovala je i čuveno Malo stepenište na Kalemegdanu, u Pariskoj ulici, kao i crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Radila je i urbanistički plan za Terazije, koji zbog Prvog svetskog rata nikada nije dovršen.

Početkom Prvog svetskog rata, austrougarske okupatorske vlasti hapse Jelisavetu, kao i hiljade drugih istaknutih ljudi poznatih po slobodarskim tendencijama, i odvode je u logor Nežider u Mađarskoj. Čak i u logoru, njena sudbina je nesvakidašnja – za vreme svog zatvoreništva, Jelisaveta upoznaje albanskog profesora, pisca i političkog aktivistu Luku Lukaja, venčava se s njim i rađa ćerku Luciju.

Ne znamo mnogo o njenom životu nakon izlaska iz logora 1917. godine. Znamo da je sa mužem jedno vreme živela u Beogradu, gde je moguće da se susrela sa osudama konzervativne okoline (i svoje porodice) zbog udaje za albanskog katolika. Znamo i da se nedugo potom preselila u Skadar, gde je Luka bio ministar u vladi Esad Paše. Jelisaveta je podržavala političku karijeru svog muža, jer su se oboje zalagali za oslobođenje balkanskih naroda od imperijalističkih sila. Verovali su da je bratstvo svih balkanskih naroda put za ovo oslobođenje, a neki izvori tvrde i da su zajedno učestvovali u gerilskim borbama za oslobođenje Albanije od Italije. Dvadesete su, međutim, bile prepune nesigurnosti i političkih previranja u Albaniji, i 1923. godine Jelisaveta i Luka bivaju proterani iz Skadra i nastanjuju se u Dubrovniku, gde ostaju do kraja života.

Jelisaveta je umrla 6. maja 1955. godine u Dubrovniku, potpuno zaboravljena. Kako je provela svoje poslednje tri decenije života, zašto se nije vratila projektovanju, šta je mislila i osećala o svojim uspesima, i o položaju žena u arhitekturi uopšte – na ova i mnoga druga pitanja nikada ne možemo dobiti odgovor. Propuštene su prilike za razgovore sa Jelisavetom i za uvid u jedan krajnje neobičan i značajan životni put.

Danas su na arhitektonskim odsecima više od polovine studenata žene. S jedne strane, to je naravno pokazatelj velikih promena u odnosu na početak 20. veka. S druge strane, ipak, uporedo sa ulaskom žena u tu profesiju, ono što se dešava jeste i sve veći prelazak arhitekture iz inženjerske u dizajnersku struku, dok su u građevinskim inženjerskim odsecima i dalje daleko zastupljeniji muškarci. Na kraju, kako Eva Vaništa Lazarević sa Arhitektonskog fakulteta izjavljuje povodom uručivanja novouspostavljene nagrade za arhitekturu „Jelisaveta Načić“, žene su danas u arhitekturi brojne, ali i dalje nisu na visokim pozicijama.

Izvori

Dimitrijević-Marković, Svetlana. 2015. Naša prva žena arhitekta – Jelisaveta Načić. Politikin zabavnik 3320.

Emisija o Jelisaveti Načić. Beogradsko blago – Jelisaveta Načić.

Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Jelisaveta Načić – graditeljka Beorada.

Gligorović, Slavica. Nagrada „Jelisaveta Načić" - ponos za žensko arhitektonsko stvaralaštvo. RTS.

Jelisaveta Načić. Kakva ženska.

Mitrovski, Ana. 2020. Modernost u životu i delima Jelisavete Načić. Knjiženstvo.

Marković, Nataša. 2022. Ljubav srpske patriotkinje i albanskog profesora: Upoznali su se u logoru, bili nerazdvojni za života, ali su razdvojeni posle smrti. Danas.

Umetnik - Andrej Josifovski PIJANISTA

Andrej Josifovski je nakon završenih osnovnih studija na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu završio master akademske studije, a potom i doktorirao na istom fakultetu. Profesionalno angažovanje usmereno mu je na ispitivanje arhitektonskih konstrukcija nedestruktivnim metodama. Oslikao je veliki broj murala u zemlji i inostranstvu, a njegov rad je propraćen u raznim eminentnim svetskim medijima za uličnu umetnost. Izlagao je na jedanaeset kolektivnih i pet samostalnih izložbi. Osnivač je i umetnički direktor Runaway Streetart Festival, međunarodnog festivala ulične umetnosti. Dobitnik je mnogih nagrada iz oblasti arhitekture, ali i iz oblasti kulture i umetnosti, kao i nagrade „Fresh talent“ za murale oslikane na Ostružničkom mostu u Beogradu. Proglašen je za jednog od „dvadeset veličanstvenih“ koji su obeležili 2018. godinu u Srbiji i regionu. Radove potpisuje svojim nadimkom PIJANISTA.

Instagram

Facebook

www.pijanista.com