Hafiza Demirović

Hafiza Demirović (1928-2003)

„Čime se ja ponosim je borba za pravdu i osećaj za pravdu, ne samo kad je ona u pitanju, nego i za druge.“

(Hafizina ćerka Mersija Aličković o svojoj majci)

Deset godina posle Prvog svetskog rata i jedanaest godina pre početka Drugog svetskog rata, u jednom selu oko 20 kilometara lošeg puta od Novog Pazara, rođena je Hafiza Demirović. Tih godina kada se Hafiza rodila u njenom selu je po prvi put otvorena škola za prva četiri razreda. Uprkos konzervativnoj ruralnoj sredini, Hafizini roditelji bili su napredni ljudi koji su želeli da se Hafiza školuje. Ne mnogo pre njenog punoletstva, dolazi do oslobođenja Jugoslavije, završetka rata i velikih društvenih promena. Hafiza je bila od onih koji su činili samu promenu – zajedno sa svojom tetkom priključila se AFŽ-u i išla od sela do sela da govori o ženskim pravima. Godine 1947, u vreme kada je bilo nezamislivo dopustiti mladoj ženi samostalno putovanje, Hafiza odlazi na radnu akciju za izgradnju pruge Šamac-Sarajevo. Entuzijastično je pozdravljala prosvećivanje naroda i sama je bila otvorena za stalni lični napredak i samousavršavanje.

Hafiza je i na svom profesionalnom putu i u svom privatnom životu bila hrabra i samostalna. U vreme kada je slobodan izbor bračnog partnera bio retka pojava, ona se udala upravo bez posredovanja roditelja. Ono što je možda bila još ređa pojava, retka i danas, jeste Hafizina odluka da se razvede od svog muža kada je uvidela da on više ne želi taj brak. Iako su živeli u miru, bez svađa, Hafiza se hrabro suočila sa stvarnošću, odlučivši da ne želi brak bez ljubavi.

Možemo pokušati da zamislimo kako je bilo razvedenoj majci sa dvoje male dece sredinom 20. veka u ruralnom delu Srbije. Ipak, Hafiza je bila tako poletnog duha i snažnog karaktera da je umesto osude ili sažaljenja ona zadobila poštovanje svoje sredine. Kao već mlada majka, Hafiza je želela da se vrati svom školovanju i uz pomoć male stipendije otišla je u Beograd na studije prava. Najpre je završila Višu upravnu školu u Beogradu, a potom i Pravni fakultet. Sve vreme je uporedo radila kako bi mogla da finansira svoje obrazovanje, jer je njena stipendija bila premala za nju i dve male ćerke. Svesrdnu pomoć dobila je naročito od žena iz svoje okoline – od svoje majke koja je podržavala njeno obrazovanje, od profesorke ruskog koja je pomagala njenim ćerkama sa školskim zadacima, od žena koje su joj pomagale sa čuvanjem dece, pa čak i sa negovanjem izgleda.

Ipak, Hafiza nije uvek imala tu zadivljujuću podršku okoline – ona je naročito oslabila kada je dostigla univerzitetsku diplomu. Žene sa najvišim nivoima obrazovanja bile su i dalje retke u to vreme, i muškarci su ih videli kao veliku konkurenciju. Od trenutka kada je diplomirala Hafiza nije baš lako dobijala ono što je zasluživala – nije bila plaćena kao muške kolege, dobijala je da radi mnogo više od njih. Njen odgovor na te izazove bio je, kao i uvek, raditi uprkos preprekama, ići dalje dignute glave.

Tako je i postala prva poslanica Bošnjakinja u skupštini Srbije i imala bogatu karijeru: bila je sekretarka Antifašističkog fronta žena u Tutinu, pomoćnica upravnika Doma zdravlja u Tutinu, načelnica Odeljenja za opštu upravu opštine Tutin, direktorka Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Novom Pazaru, kao i uspešna samostalna advokatica. Posebno se ističe epizoda njene kandidature za mesto direktorke Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje, kada se suprotstavila naredbi komiteta Komunističke partije u Novom Pazaru da povuče svoju kandidaturu. Iako je bila pod velikim pritiskom partije, koja ju je i javno napadala, Hafiza nije želela da se povuče i još jednom u životu izborila se za sebe i osvojila podršku ne samo svoje sredine, nego i cele Jugoslavije.

Radila je i više nego što je morala – na primer, smatrala je da je njena dužnost, kao pravne stručnjakinje za penzije, da obaveštava ljude o njihovom pravu na penziju. Bila je deo grupe naprednih advokata koji su pokretali razne akcije, nekada i protiv sistema, što je takođe zahtevalo hrabrost. Snažno se zalagala za ukidanje smrtne kazne u Jugoslaviji, za razvoj dečjih prava, a ponekad bi obavljala volonterske administrativne poslove za slepe osobe. Uvek je bila dobro informisana o dešavanjima u svetu, i uz to otvorenog duha – jednom prilikom, kada je Jugoslavija trebalo da primi izbegličku decu iz Konga, Hafiza se prijavila da prihvati jedno dete u svoj dom. Govorila je nemački i latinski, znala je čak i da priča na latinskom.

Hafiza je u toku svog života odlikovana brojnim priznanjima, između ostalih Ordenom rada drugog reda, kao i Poveljom za uspešan dugogodišnji stručni rad od Advokatske komore Srbije. Ipak, malo ko danas zna za Hafizu. Štaviše, nemamo gde ni da saznamo mnogo o njoj – sve što je dostupno na internetu, na primer, jeste jedan kratak tekst. Ne samo kao prva Bošnjakinja poslanica u skupštini Srbije, nego i kao izuzetno hrabra i inteligentna osoba celog života posvećena kako sopstvenom, tako i društvenom napretku, Hafiza Demirović zaslužuje da je pamtimo. Mlađe generacije zaslužuju priču o Hafizi.

Izvori

Hafiza Demirović – prva Bošnjakinja u Skupštini Srbije. Sandžačke

Umetnik - Andrej Kolosov

Andrej Kolosov rođen je u Moskvi 1987, a od 2015. godine živi u Beogradu. Studirao je fresko-slikarstvo na moskovskom PTSGU. Osnivač je Kolosov Mural Studija, a umetnošću se bavi od 2008. godine.

Instagram

mural.rs